Beni Hil, svetski čuven britanski komičar, prognan je sa televizija u Evropskoj uniji. Kažu da njegovi skečevi i vicevi nisu politički korektni. Pravio je šale na račun Kineza i Indusa koji pričaju loš engleski jezik, pa dolazi do raznih zabuna i igri (zameni) reči i lascivnih poruka. Moderna Evropa to smatra nedopustivim. Znate li onaj skeč kada crnac i crnjkinja ulaze u bioskopsku salu gde je već počeo film, a svetla su pogašena. Crnac kaže: „Draga, nasmej se, da vidim gde si!“. Takav skeč se danas ne može emitovati na televizijama zemalja Evropske unije.
U Srbiji još uvek može jer mi nismo u Evropskoj uniji. Beni Hil je klasika i ubuduće će ga gledati samo ljudi koji pročavaju medije, ili studenti režije, žurnalistike, dramaturgije, dok će običnom svetu biti nedostupan.
Ne znam da li se Kinezi ili Indusi u Velikoj Britaniji ljute kada se Beni Hil šali sa njihovim lošim engleskim jezikom. Takve šale su i za prosečnog građanina Srbije nerazumljive jer on ne zna engleski.
Statistika kaže da mnoge stvari nisu razumljive za prosečnog građanina Srbije. Zašto? Zato što 22 odsto građana Srbije nema osnovnu školu, 24 odsto ima osnovnu školu, a tek 7 procenata ima više ili visoke škole. Koliko ima onih sa srednjom školom izračunajte sami.
Znanje se ne ceni u Srbiji. Važnije je ko si, čiji si sin ili rođak, šta ti je bio deda ili u kojoj si stranci. Šta znaš da radiš ili koliko nešto znaš je nebitno.
Evo, da ilustrujem tu moju tvrdnju jednom anegdotom. Moj kum Miki (ja sam ga venčao) voli knjige i veruje da i drugi vole knjige ili da im bar treba dati priliku da je zavole. Imao je dva primerka knjige „Grof Monte Kristo“, Aleksandra Dime, pa je odlučio da jedan pokloni subotičkoj bibilioteci. Knjiga „Grof Monte Kristo“ koju moj kum Miki ima je baš onakva kakvu više ne možete naći. Tvrde korice, u dva toma, ilustrovana, sa kvalitetom štampe koji se danas retko sreće.
U subotičkoj bibilioteci su ga primili hladno, objasnili da ne mogu da prime knjigu tek tako, treba da zaseda nekakva komisija, a to je gnjavaža samo zbog jedne knjige, makar to bio i „Grof Monte Kristo“.
Uostalom, šta će bibilioteci još jedan primerak ove knjige kada tinejdžeri ne čitaju? Snimljen je i film i to nekoliko verzija, a moj omiljeni je sa Ričardom Čembrlenom u ulozi Edmonda Dantesa.
Uostalom, šta bi donelo još jedno čitanje ove knjige? Mislite li da u drugom čitanju Mercedes čeka Dantesa, a nekakav Vrhovni sud ga oslobađa robije, pa ne stiže da pobegne iz tamnice i pokupi blago sa ostrva „Monte Kristo“?
Nekada su ljudi barem kupovali knjige u skladu sa nameštajem, pa su tražili komplet Dostojevskog u plavoj ili zelenoj boji. Takve ljude smo zvali skorojevićima. Skorojevići su želeli da se približe kulturi, nisu je baš razumeli ali su knjige u njihovim sobama vrebale ko će da ih pročita. Ponekad su ih deca skorojevića čitala, pa su postali plemeniti, maštoviti i bolji. Skorojević je bio uvredljiv izraz, ali sada shvatam da spram današnjih tajkuna, novokomponovanih intelektualaca i sličnih, skorojevići su bili sveci i misionari kulture.
Deca danas ne čitaju knjige, organizovani su u „Marince“, „Grobare“, organizovano odlaze na masovne tuče, a na velikim odmorima se bodu noževima. Ta i takva deca ne razumeju politički nekorektan skeč Benija Hila sa početka kolumne jer – nikada nisu bila u bioskopu.

Poslednjih 5 tekstova od Velimir Kostadinov

• Kriger, silikoni i dr Dabić
• Kokodakanje ili mantranje?
• Tri ponude i poštenje
• Stigao (i otišao) Medvedev
• Ravnodušni prema zlu