Od 1990. godine sprovodi se u najvećoj tajnosti eksperiment nad građanima Subotice. Ovaj eksperiment sprovodi grupa ljudi iz redova političara, a cilj eksperimenta je da Subotičane pretvore u – magarce. Ukoliko ne uspeju da ostvare cilj ta grupa ljudi može dospeti u zatvor i time i sami postati magarci.

Mehanizam pretvaranja Subotičana u magarce je relativno jednostavan. Svodi se na to da se poslovni prostor u centru grada, koji je nekada bio opštinski ili republički, odnosno – socijalistički rečeno – naš, pretvori u njihov. Isto tako, jedan od željenih efekata eksperimenta je da Subotičani na izborima glasaju baš za tu grupu političara, što će građane pretovoriti u još veće magarce. Ako se ti i takvi političari usput obogate u vidu privatne firme, keša u banci ili neke druge materijalne dobiti, eksperiment postaje savršeno uspešan, a Subotičani postaju – magarčine. Magarčina je drugo ime za Supermagarca, odnosno onog ko vuče, gura, radi za tu grupu političara.
Ovaj eksperiment može, kao i svaki drugi, da krene u neželjenom pravcu. Na primer, neki od građana Subotice može da, kada se ujutro brija pred ogledalom, primeti kako mu rastu uši. Magareće, naravno. Tada na scenu stupa korektivna metoda ekperimenta. Tom Subotičaninu se ponudi neko lepo mesto u gradskoj, pokrajinskoj ili republičkoj admnistraciji, ili mu se zaposli ćerka, ili dobije veoma povoljan kredit. Tada uši tog Subotičanina postaju manje i na kraju potpuno iščeznu. On ili ostaje magarac (bez ušiju) ili prelazi u grupu onih koji sprovode eksperiment.
Drugi neželjeni tok je kada neko iz te grupe političara shvati da i sam postaje magarac, odnosno da su ga kolege koje sprovode ekperimet – namagarčile. To je obično onaj koji zbog svoje naivnosti, poštenja ili neke slične osobine, ne dobije ništa materijalno, dok se njegove kolege bogate. Takav političar dobije magareće uši i najčešće rep koga ne može da se oslobodi. Građani ne primećuju uši i repove kod sebe ali primećuju rep kod takvog političara, on je uvek za sve kriv, ne dobija podršku na izborima i konačno postaje – magarčina.
Da bi ostvarili komunikaciju sa građanima pomenuta grupa političara koristi poseban jezik – njakanje. Takav jezik magarci najlakše razumeju. Političari iako nisu magarci njaču, njaču, ali uvek iste stvari. Svaku vrstu magaraca teraju u svoj tor i plaše ih magarcima iz drugog tora. Magarci, ko magarci, više se plaše drugih magaraca od političara, pa na izborima glasaju za – političare.

Treba biti iskren pa reći da i drugim gradovima Srbije postoje slični eksperimenti ali tamo građane pretvaraju u volove, konje, ćurke, …

I autor ovih redova priznaje da je i sam žrtva ovog tajnog eksperimenta ali će magarećom upornošću pokušati da ga raskrinka baš ovakvim tekstovima, a ostalo ostavlja policiji i drugim nadležnim službama.
A ti, poštovani Čitaoče, ako nisi shvatio šta sam hteo da kažem, onda si stvarno – magarac.

Poslednjih 5 tekstova od Velimir Kostadinov

• Kriger, silikoni i dr Dabić
• Kokodakanje ili mantranje?
• Tri ponude i poštenje
• Stigao (i otišao) Medvedev
• Ravnodušni prema zlu