Umro je Šaban Bajramović, a bio mi je kolega. Ne kolega novinar, nego kolega muzičar.
U prošlom milenijumu sam (bukvalno) živeo od muzike. Imao sam bend i svirao po kafanama i restoranima, svadbama i sličnim proslavama, a poslednja svirka mi je doček nove 2000. godine na Zobnatici. Od Šabana Bajramovića smo svirali tek desetak pesama, od 400 koliko ih je komponovao, a svakako najpoznatija je “Prokleta je Amerika”, ili na romskom “Geljam Dade” (valjda sam dobro napisao).
Retko koje noći nismo svirali pesmu “Geljam Dade”. Pesma govori o romskoj porodici, gde otac ostavlja ženu i decu, odlazi u Ameriku da zaradi novac. Odnosno, deca i žena, poručuju da je svaki novac, i “zlato što sja” bezvredan, pa i proklet, jer otac, odnosno muž, nije sa njima.Međutim, kako već sudbina ume da se poigra sa ljudima, Šaban Bajramović je i pored svetske slave, umro u bedi. Jeste novac proklet, kao i “zlato što sja”, baš kao što se kaže u pomenutoj Šabanovoj pesmi, ali pred kraj života mu je samo novca nedostajalo.
U “Glasu javnosti” na 32 strani, od 9. juna, piše da je njujorški magazin Tajm Šabana Bajramovića proglasio za jednog od deset svetskih bluz muzičara. Svojevremno je, na lični poziv Nehrua i Indire Gandi nastupio je i u Indiji, gde je zvanično proglašen Kraljem svetske ciganske muzike. Kao glumac pojavio se u filmovima “Nedeljni ručak” i “Anđeo čuvar” Gorana Paskaljevića, “Gypsy Magic” Stoleta Popova i “Crna mačka, beli mačor” Emira Kusturice. To sve nije pomoglo i u Srbiji je živeo na ivici bede.
Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić mu je u sredu, 4. juna u Nišu za “prvu pomoć” dodelio 100.000 dinara ali je i obećao da će učiniti sve da Šaban dobije nacionalnu penziju zaslužnog umetnika, koja mu po svim merilima i kriterijumima pripada, a koja mu nije dodeljena iz formalnih razloga.
Dodeljenu penziju nije dočekao, umro je četiri dana kasnije. Novine su imale naslove “Kralja izdalo srce”. Ciničan komentator bi rekao da ga nije izdalo samo srce.
Upoznao sam Šabana Bajramovića u kafeo “Strip” u ulici Majke Jevrosime u Beogradu, pre desetak godina. Tada sam još svirao i iskoristio sam trenutak i pitao ga za jedan “foršpil” u nekoj njegovoj pesmi. Pogledao me je pijući mineralnu vodu i rekao da sviram na svoj način jer onako kako je on zamislio pesmu niko ne može da je odsvira i otpeva, čak ni on, jer svaka pesma se menja od izvođenja do izvođenja, od publike do publike, od izvođača do izvođača. Onda se nasmejao. Ni tada, kao ni sada ne znam da li mislio ozbiljno ili se šalio.
