Smrt Aleksandra Solženjicina samo me je podsetila na tezu da ne bi postao veliki pisac, odnosno uticajna ličnost, da nije bio disident, a pre toga “stanovnik gulaga”. Nakon zatočeništva u sopstvenoj zemlji našao je slobodu na imperijalističkom zapadu, u kolevci globalizma.

Solženjcin nije bio nekakav reformator društva ili nekakav moralni ili intelektualni autoritet, kao Saharov, na primer, a njegova obraćanja majci Rusiji su više mesijanska, mistična i konzervativna. Pozivao je svoj narod na nekakve slovenske izvore, imao rojalističke ideje i bio je, kako bi to klinci rekli, “promoter teorije zavere”. Da nije bilo staljinizma, gulaga, ruske verzije komunizma, ne bi bilo ni velikog pisca Solženjcina.
Kada se Sovjetski savez raspao, a Aleksandar Solženjicin vratio u domovinu, slavan i sa Nobelovom nagradom za književnost, postao je mnogo manje zanimljiv.

Filozofi kažu da je put do cilja važniji od samoga cilja. Ako uspete da dostignete cilj odmah vaš rad, život, motiv vašeg postojanja, postaju besmisleni. Drugim rečima, pobeda u sebi nosi klicu poraza.
Dok je Slobodan Milošević držao vlast u zemlji Srbiji mnogi su imali “šta da rade”, odnosno našli su smisao života u borbi protiv Slobodana Miloševića. Od nevladinih organizacija do trećerazrednih političara, svi su imali neke koristi što je Milošević na vlasti. Kada koristim reč “korist” tu mislim i na finansijsku i na nematerijalnu korist.

Najnesrećniji su bili baš protivnici Slobodana Miloševića kada je on nestao sa političke scene, a potom kada je umro.

U Srbiji imamo mnogo tajkuna, a najveći deo njih je do bogatstva došao, da tako kažem, ne baš zakonit način. U početku je većina njih “kraduckala” da bi preživela, a onda je lopovluk i gomilanje para postalo samo sebi cilj. Sada nije važno da imate skupa kola, ogromnu kuću, biznis, politički uticaj i ko zna šta još. Važnije je imati veća kola od onog drugog, skuplju ljubavnicu, ekstravagandniju vikendicu i tako dalje i tako dalje. Većina tajkuna živi manje kvalitetan život od nekog dobro plaćenog radnika, bio on programer ili menadžer. Ako dostignete cilj, shvatite da je zapravo sve postalo besmisleno. To je shvatio i nedavno preminuli pisac. Sve je delovalo veliko, važno i sudbonosno dok se borio, a kada je pobedio, vratio se u Rusiju, shvatio je da bi bio srećniji da je lad, disisdent i borac za demokratiju u Rusiji.

Poslednjih 5 tekstova od Velimir Kostadinov

• Kriger, silikoni i dr Dabić
• Kokodakanje ili mantranje?
• Tri ponude i poštenje
• Stigao (i otišao) Medvedev
• Ravnodušni prema zlu