Pre sto godina ideali su vodili svet. Komunizam, socijalizam, fašizam, … Ljudi su bili spremni da poginu za ideologiju u koju su verovali. Danas, ako izuzmemo Huga Čaveza (diktatorske režime, poput onog u Severnoj Koreji, ne računam ) nijedan državnik neće pomenuti ideologiju kao vodilju politike koju sprovodi. Ideologiju je, zna se, zamenio novac. Pre sto godina neke stvari nisu bile na prodaju, a danas ako postoje stvari vrednije od novca onda su dostupne, samo puno koštaju.

Ljubav, pravda, čast i druge nemerljive metafizičke veličine ipak se mogu kupiti. Cena zavisi od slučaja do slučaja.
“Od ideje do novca”- nije zakonitost ekonomskih ili drugih nauka već put kojim se odvija svaka ljudska delatnost, proizvod i radnja, pa i revolucija. Evo ova poslednja revolucija u Srbiji, poznata kao “petooktobarska”, ima isti takav sled. U početku je bila borba protiv samovolje i diktature bračnog para koji je upravljao državom, borba za demokratiju, za fer izbore, za slobodu štampe, za bolje plate, za standard, … Bla, bla, bla.

A danas deca te revolucije debelo naplaćuju svoju revolucionarnu prošlost, menjaju zakone o štampi, zakone o izborima, … Sada kada je za novu stranku potrebno, ni manje ni više nego 10.000 potpisa, sasvim je sigurno da novih stranaka u Srbiji neće biti. Vladaće ovi “na večito”, kako se kaže kod mene u Banatu. Tvrde da je smetalo što je bilo mnogo registrovanih stranaka. Malo morgen. Ako su registrovane, a bez poslanika i odbornika, bez političke moći i uticaja, zašto su i kome smetale? Novim zakonom je onemogućeno da se napravi nova stranka. Imaćemo i dalje Tomicu Milosavljevića koji je pet mandata ministar zdravlja. U kojoj državi na svetu je neko ministar pet mandata? Ima li to negde? Ima. U Severnoj Koreji.

Sada kada je onemogućeno osnivanje novih stranaka treba onemogućiti i novinarima da pišu šta misle o takvoj demokratiji. Zakon ipak nije usvojen, tačnije čeka se jesen. Šta će biti videćemo. Novinarstvo je i ovako spalo na “Piramide”, “Menjanje žene”, “Velikog brata” i “48 sati svadbe”. Rialiti šou, to je televizija, a novine su postale srećke, pa niko ne kupuje novine da ih čita nego da vidi da li je dobio skuter ili kućni bioskop.

Radnici su prevareni. Sindikati su jalovi. Mala grupa ljudi zarađuje dobro, a ostali preživljavaju i ne mogu to da promene. Pošto institucije, sindikati, zakoni, stranke, mediji i sve ostalo ne pomaže ostaje samo protest na ulici.
Kad smo kod novca, deset godina čekamo odgovor na pitanje: Gde su, bre, one silne pare ?! Još uvek su na Kipru?

Poslednjih 5 tekstova od Velimir Kostadinov

• Kriger, silikoni i dr Dabić
• Kokodakanje ili mantranje?
• Tri ponude i poštenje
• Stigao (i otišao) Medvedev
• Ravnodušni prema zlu