10. mar, 2010. - 09:37h
Autizam – sve češća pojava današnjice
Tekst napisao Dajana Diverno u Društvo| Nekategorisano
Ono što se u prvim crtama može istaći povodom autizma jeste da je to bolest koja beleži znatan i veliki porast obolelih u proteklih dvadeset godina. Iako mnogi osporavaju, ipak je očito kako mimo mnogobrojnih uzročnika ove bolesti, značaj doprinos pojavi i razvoju imaju i vakcine. Mnogobrojni slučajevi današnjice beleže upravo pojavu autizma nakon druge godine deteta i to zbog vakcine (MMR).
Mora se obratiti pažnja kako je kod male dece prisutan i razvojni poremećaj zatvorenosti koji se često karakteriše kao autizam što je greška. Autizam je stanje čoveka koje se na takav način treba i tretirati. Takođe mnogo puta se do sad moglo čuti: ”Pa da i ja imam nekoliko osobina koje se karakterišu kao autistične”. Ne postoje autistične osobine niti neko može biti biti malo autističan. To je kao kad bi neko rekao: Ja sam malo trudan.
Nema zlatne sredine – ili si autističan ili ne!
Pre svega bitno je znati kako je autizam (autism) stanje koje se dijagnostikuje u ranom detinjstvu i koje je nastalo usled nekog oštećenja mozga. Definiše se zatvorenošću u svoj svet, bez kontakta s spoljašnošću, bez kontakata očiju, a često i usled nedostatak govora, radnje se ponavljaju, kao i slogovi…
Današnja istraživanja govore kako se putem dijeta i lekova stanje deteta i osobe obolele od autizma može dovesti u normalu bar za 40% do 60 % što je od bitnog značaja. Pre svega mora se obratiti pažnja na testove koji se obavljaju u laboratorijama u Sjedinjenim Američkim Državama: test organskih kiselina, test crevne propustljivosti, test esencijalnih masnih kiselina (pregledi koji koštaju od 10.500dinara pa naviše), pa se na osnovu rezultata ispisuje terapija za svaku osobu posebno. U vreme od tri do devet ili deset meseci, pa i godinu dana, i uz dijetu koja isključuje unose hrane koje su sebi sadrže gluten i kazein, primećuju se značajna poboljšanja kod mnoge dece. Takođe roditelji koji se i opredele na to da praktiju dijetu moraju biti itekako svesni značajne činjenice koja je čak štoviše u pojedinačnim slučajevima i presudna uloga dijete – dešava se da dete, a da roditelj to ni ne zna konzumira kolače, sladolede… Bilo koji, pa i mali unos bilo kog ”zabranjenog elementa” narušava efikasnost dijete i maltene dovodi do ponovnog starta. Sama primena dijete se uopšte i zbog dečijeg stanja privodi veoma teško i zahteva stalnu i budnu koncentraciju roditelja ili trenutnih staratelja. Takođe to znači da dete ne sme konzumirati nikakave grickalice niti tome slično. Imala sam slučaj da su mi u posetu dolazili ljudi s pregrštom raznih ‘’super poklončića” u vidu bombonjera, smokića i čokolada, i da su to davali mom sinu i pre nego što sam uspela da ih sprečim u tome.
Sada praktikujem terapiju da se jednostavno – za unapređenje svega toga ogradim od određenih lica kojima načisto ne umem objasniti da moj sin to NE SME da jede.
Takođe nakon što pristignu rezultati iz Amerike, mora se znati i da sama terapija na koju dete kreće veoma mnogo košta. Za razliku od antioksidansa i lekova koji se primenjuju za lečenje autizma (concerta, ritalin), dijeta je ipak praktičnija, jer je dokazano kako stalan unos lekova može za stalno poremetiti hemiju u mozgu. U našoj zemlji psiholozi i psihijatri nisu do detalja upućeni u lečenje autizma, za to treba stručan kadar. Naši doktori lečenju pribegavaju uglavnom kroz lekove ili niz različitih lekova, tretirajući pri tome dete kao da je pokusni kunić u laboratoriji.
Poznajem ljude koji su tokom proteklih niza godina davali i na desetine hiljada eura raznim inostranim doktorima koji bi im ispisali terapiju u vidu aminokiselina. Za sve ljude koji krenu u smeru borbe protiv autizma želim reći da samo lečenje staje pravo malo bogatsvo, neki ljudi su prodavali svoje stanove, kola, stavljali kuće pod hipoteku…
Borba je teška. I za današnje vreme kad se jedva sklapa kraj s krajem vrlo skupa. Ipak za korist dece treba se boriti do poslednjeg daha, makar to značilo i odlazak u inostranstvo. Prilikom odlaska treba se dobro obratiti pažnja na više različitih stvari, kao što je institucija i doktori koji će nastaviti terapiju, vaša sama mogućnost prilagođavanja, i pri tome je preporučljivo odabrati ono što je najbolje.
Takođe mora se obratiti pažnja i na to da ima vrlo mnogo dece koje imaju različiti tip autizma, a to sve zavisi i od stepena inteligencije i metalne retardacije. Vakcine doprinose razvoju i pojavi autizma kod deteta. U Kaliforniji su počeli praktikovati vakcine koje u sebi ne sadrže olovo jer je u zadnjih par godina odnos autistične dece bio 1: 91, za razliku od broja od pre desetak godina, kada je bio 1:200.
Poznate osobe u Sjedinjenim Američkim Državama koje se bore i koje govore o autizmu su Opra Vinfri kao i manekenka, glumica i bivša playboy zečica Dženi Mekarti. Sin Dženi Mekarti je oboleo od autizma. Čim je primio vakcinu, ona je primetila promene u njegovom ponašanju, često je govorila kako je neko uzeo njeno dete. Izostao je kontakt s očima, a primenom dijeta primetila je veliki pomak u njegovom ponašanju. Njen tadašnji suprug nije mogao da izdrži pritisak i ostavio ih je. Utehu i sreću ova lepa glumica našla je u zagrljaju američkog glumca Džim Kerija koji je i nju i njenog sina prihvatio takve kakvi zaista i jesu.
Bitno je napomenuti, ono što su zapravo i mnogi do sad i priznali da su veliki revolucionarni pomak u pojavi i borbi protiv autizma ostvarili zapravo sami roditelji svojom istrajnošću i zalaganjem. Ali svaka priča je ipak priča za sebe, svako dete je specifično na svoj način. Mnogi od vas se sećaju filma ”Kišni čovek” sa Dastinom Hofmanom. Trenutak kad ispadaju šibice na pod, a on ih prebroji je zbilja neverovatan ali u pojavi autističnih osoba svakako realan. Jedan dečko kog sam poznavala je dugi niz vremena pamtio kartice od po šesnaest brojeva, ili bi bio u stanju da probroji zrnevlje pasulja. Za neke druge stvari autistične osobe ne pokazuju nikakvo interesovanje, niti zapravo i ima smisla s njima raditi na nečem što ih ne zanima, jer ne shvataju poentu ili problem. Za razliku od toga, ono što ih zanima u stanju sa razviju do genijalnosti. Poznajem čoveka koji je autističan, i zaista se fantastično snalazi u laboratoriji. Izrada lekova i formula je nešto što mu leži, dok činjenica da ne ume da veže pertle na cipelama i nije toliko bitna. Oni pored toga što žive u svom svetu i prema svim stvarima imaju drugačiji način ophođenja kog je najbolje da roditelji pokušaju što bolje shvatiti i pre svega prihvatiti, jer samo na taj način mogu ići dalje kako bi dete uključili u normalne tokove.
