U “Politici”, petak, 16. oktobar 2009.  jedna od vesti dana je ona pod naslovom “U napadu na džamiju u Iraku poginulo 15 ljudi”.  Vest kaže da je “u samoubilačkom napadu u džamiji na severu Iraka ubijeno je 15 ljudi a 95 ih je povređeno, … kada je  u Tal Afaru bombaš -samoubica prvo pucao na imama za vreme molitve, a kad mu je nestalo metaka, aktivirao je pojas sa eksplozivom i digao se u vazduh među vernicima …”. detaljnije »

Čovek se uči dok je živ, a ja se svakoga dana uverim u tačnost ove narodne poslovice. Evo, danas sam saznao nešto što mi je promaklo na časovima istorije u školi, a to je da je Benito Musolini bio – novinar!  Navodno je novac za svoj list dobio od britanske obaveštajne službe MI5.
Britanska služba vrbovala je Musolinija za vreme Prvog svetskog rata, u trenutku kad je pokretao svoje novine “Popolo di Italija”, a za usluge je nedeljno dobijao novac u vrednosti današnjih 7 hiljada evra. detaljnije »

Неки дан сам био на здруженој презентацији новог сајта Града (www.subotica.rs) и сајта његовог Градоначелника (www.sasavucinic.com).

Сајт Градоначелника је представљен као поклон агенције „Refresh“ и сматрам да је врло коректно урађен, за те паре :) што се и сâм Градоначелник нашалио код презентације власника агенције „Refresh“ који је напоменуо да је сајт визуелно 100% дело њихових дизајнера али да се „гура“ под бесплатним софтвером… али ако то могу да користе и неки високо комерцијални сајтови што то не бих могао да користи и наш Градоначелник. detaljnije »

Pre sto godina ideali su vodili svet. Komunizam, socijalizam, fašizam, … Ljudi su bili spremni da poginu za ideologiju u koju su verovali. Danas, ako izuzmemo Huga Čaveza (diktatorske režime, poput onog u Severnoj Koreji, ne računam ) nijedan državnik neće pomenuti ideologiju kao vodilju politike koju sprovodi. Ideologiju je, zna se, zamenio novac. Pre sto godina neke stvari nisu bile na prodaju, a danas ako postoje stvari vrednije od novca onda su dostupne, samo puno koštaju. detaljnije »

U zemlji Srbiji čuda su svakodnevna. Ima li logike da postanemo svetski prvaci u vaterpolu, a nemamo more? Pa, Čavić uzme zlato i srebro, postavi evropski rekord, a Nađa iz Pančeva osvoji zlato onako “an pasan”. Da parafraziram Duška Radovića: “Srbija logiku preskače, nema more, a ima plivače !”.

Imamo plivače raznih vrsta, a najviše onih koji plivaju u politici. Evo, na primer, predsednik jedne stranke, čije me ime podseća na oznaku semena hibrida kukuruza ili nekakav novi virus, preplivao bi Milorada Čavića, Majkla Felpsa, Marka Špica i Džonija Vajsmilera, ali ako bi se takmičili po njegovim pravilima. Niti manje stranke niti više uticaja (čitaj: para). Dugogodišnji – sa tendencijom da bude doživotni – ministar zdravlja iz te stranke isprepada nas pričama o novom virusu gripe. Meksički ili svinjski, zovite ga kako hoćete, ali kad Srbija potroši silne novce na vakcine i ostali materijal sasvim je sigurno da se tu radi o velikoj svinjariji. detaljnije »

Da li je praštanje nešto zaista realno? Da li praštanje uopšte postoji?

Mislim da istinski oprost ipak istinski ne postoji!

Hm… naravno da ovo trebam obrazložiti da bi bilo shvaćeno. Barem ću to pokušati.

U jednom razgovoru spomenusmo praštanje, praštanje kao sastavni dio međuljudskih odnosa, uobličeno u onu, svima nama poznatu, ali rijetko izgovaranu rečenicu “Oprošteno ti je”, i najednom shvatih: PRAŠTANJE NE POSTOJI! detaljnije »

Svi znamo za onu priču kada je “u Titovo vreme” neki funkcioner bio u poseti Rimu i domaćin mu pokazivao grad i u jednom trenutku se zaustavi pred spomenikom Musoliniju. Komunistički funkcioner iz Jugoslavije se šokira. “Zar niste srušili spomenik Musoliniju?”, pita. Italijanski domaćin mu odgovori pitanjem: “Da smo rušili spomenike naših tiranina šta bismo danas pokazivali turistima?”.

Za razliku od Italijana koji imaju istoriju dugu hiljadama godina, vode poreklo od Rimljana, velik su narod, mi Srbi, mali i iskompleksirani, a hteli bismo da budemo veliki, opterećeni smo istorijom.

Postavljamo i skidamo biste Nedića, Draže, Tita, … Menjamo imena ulica, škola,… Pljujemo po četnicima, veličamo komuniste, potom pljujemo komuniste, a veličamo četnike. detaljnije »

U početku se srpski poslovni čovek (bizmismen) razlikovao od svetskog poslovnog čoveka (biznismena) po tome što je upropastio sve firme osim poslednje gde je direktorovao.  To je razumljivo jer je poslednja bila njegova, a predhodne društvene.  Recept je bio jednostavan.  Krao je od preduzeća, OUR-a, SIZ-ova i kojekavkvih drugih socijalističkih institucija izbegavajući sudove udruženog rada, radničke savete, komisije za utvrđivanje porekla imovine, … Ukradeni novac (a kako ga drugačije nazvati?) je investirao u svoju firmu i od druga direktora postao gospodin direktor.  Koristio je veze i poznanstva stečene dok je bio drug direktor, zarađivao, potmićivao i važio za sposobnog preduzetnika. detaljnije »

Ukoliko bi se za nekog ratnika moglo reći kako je izvršavao harakiri, odnosno samoubistvo ukoliko mu je ukaljana i povređena čast – japanski samuraji bili bi prvi i pravi primeri tih ratnika. Njihov prvobitni naziv pod kojim su bili poznati bio je saburai, a kasnije je ovo ime izmenjeno u – samuraji. Iako je ovaj naziv ‘’samuraj” sada više u upotrebi kao određeni vid metafore plemenitosti, nego što to ima veze sa stvarnim nazivom koji se odnosni na pešadiju i vojnike. detaljnije »

Pisao sam prošle godine o Baraku Obami i ta moja kolumna je imala žestoke kritike. Svidelo mi se da me čitaoci kritikuju, pa ponovo pišem o Obami, prvom američkom predsedniku koji nije bele puti. Pre svega hoću da napišem da sam prošli put malo preterao u kritizertvu (a ne kritici), što je posledica tadašnjeg raspoloženja. Ipak, ostajem pri jednom: Obamu čeka crnački posao! Amerika u krizi, a onda se kriza proširila na ceo svet. Razlika je u shvatanju krize. Nema kredita i menjanja kola svake godine, to je za njih kriza. Njihova kriza bi u drugim državama bila drugačije shvaćena. detaljnije »