Da li je praštanje nešto zaista realno? Da li praštanje uopšte postoji? 
Mislim da istinski oprost ipak istinski ne postoji!
Hm… naravno da ovo trebam obrazložiti da bi bilo shvaćeno. Barem ću to pokušati.
U jednom razgovoru spomenusmo praštanje, praštanje kao sastavni dio međuljudskih odnosa, uobličeno u onu, svima nama poznatu, ali rijetko izgovaranu rečenicu “Oprošteno ti je”, i najednom shvatih: PRAŠTANJE NE POSTOJI! detaljnije »
Svi znamo za onu priču kada je “u Titovo vreme” neki funkcioner bio u poseti Rimu i domaćin mu pokazivao grad i u jednom trenutku se zaustavi pred spomenikom Musoliniju. Komunistički funkcioner iz Jugoslavije se šokira. “Zar niste srušili spomenik Musoliniju?”, pita. Italijanski domaćin mu odgovori pitanjem: “Da smo rušili spomenike naših tiranina šta bismo danas pokazivali turistima?”.
Za razliku od Italijana koji imaju istoriju dugu hiljadama godina, vode poreklo od Rimljana, velik su narod, mi Srbi, mali i iskompleksirani, a hteli bismo da budemo veliki, opterećeni smo istorijom.
Postavljamo i skidamo biste Nedića, Draže, Tita, … Menjamo imena ulica, škola,… Pljujemo po četnicima, veličamo komuniste, potom pljujemo komuniste, a veličamo četnike. detaljnije »
U početku se srpski poslovni čovek (bizmismen) razlikovao od svetskog poslovnog čoveka (biznismena) po tome što je upropastio sve firme osim poslednje gde je direktorovao. To je razumljivo jer je poslednja bila njegova, a predhodne društvene. Recept je bio jednostavan. Krao je od preduzeća, OUR-a, SIZ-ova i kojekavkvih drugih socijalističkih institucija izbegavajući sudove udruženog rada, radničke savete, komisije za utvrđivanje porekla imovine, … Ukradeni novac (a kako ga drugačije nazvati?) je investirao u svoju firmu i od druga direktora postao gospodin direktor. Koristio je veze i poznanstva stečene dok je bio drug direktor, zarađivao, potmićivao i važio za sposobnog preduzetnika. detaljnije »
Ukoliko bi se za nekog ratnika moglo reći kako je izvršavao harakiri, odnosno samoubistvo ukoliko mu je ukaljana i povređena čast – japanski samuraji bili bi prvi i pravi primeri tih ratnika. Njihov prvobitni naziv pod kojim su bili poznati bio je saburai, a kasnije je ovo ime izmenjeno u – samuraji. Iako je ovaj naziv ‘’samuraj” sada više u upotrebi kao određeni vid metafore plemenitosti, nego što to ima veze sa stvarnim nazivom koji se odnosni na pešadiju i vojnike. detaljnije »
Pisao sam prošle godine o Baraku Obami i ta moja kolumna je imala žestoke kritike. Svidelo mi se da me čitaoci kritikuju, pa ponovo pišem o Obami, prvom američkom predsedniku koji nije bele puti. Pre svega hoću da napišem da sam prošli put malo preterao u kritizertvu (a ne kritici), što je posledica tadašnjeg raspoloženja. Ipak, ostajem pri jednom: Obamu čeka crnački posao! Amerika u krizi, a onda se kriza proširila na ceo svet. Razlika je u shvatanju krize. Nema kredita i menjanja kola svake godine, to je za njih kriza. Njihova kriza bi u drugim državama bila drugačije shvaćena. detaljnije »
Kada bismo trebali obradovati najmlađe, verujem kako bi gledanje bajke kao što je Pepeljuga bio pravi izbor. Najpre jadna devojka koja u pocepanoj odeći spava kraj ognjišta, a potom predivna dama u svetlo plavoj haljini koja gubi cipelicu bežeći sa bala - čini da se čak i mi stariji podsetimo predivnog perioda detinjstva, maštanja, i romantike koja nikad ne porlazi. detaljnije »
Kratka raspodela bi bila ovakva:
1. Mamin sin
2. Ženomrzac
3. Šovinista
4. Fin prevarant
1.Mamini sinovi:
Opisala bih ih kao dobre, fine, sređene, muškarci koji za sobom neće ostaviti otvorenu pastu za zube na lavabou ili podignut poklopac klozetske šolje. To su muškarci koji vas poštuju, vole, cene samo ukoliko vas nezaobilazno voli i njegova majka. U svim odlukama koje on donosi, u svemu što planira, misli, ili želi nezaobilazna je prisutnost i njegove majke. detaljnije »
In Memoriam: Nikola Karaklajić. Dugogodišnji novinar Radio Beograda i šahovski internacionalni majstor Nikola Karaklajić je preminuo u utorak, 16. decembra, u Beogradu u 82. godini. Karaklajić je godinama radio kao voditelj veoma popularne emisije “Veče uz radio” na Prvom programu Radio Beogradu, koja je 60-tih godina imala pionirsku ulogu u promovisanju rok-muzike. Kao tinejdžer sedamdesetih godina sam uz “tranzistor” veličine kutije cigarete ponedeljkom išao u krevet i slušao “Veče uz radio”. detaljnije »
Biti fatalan u nečijim očima nije nešto nemoguće, ali ipak da budemo sasvim jasni to je činjenica kako možemo biti fatalni samo u očima jedne osobe. Ređe se dešava da budemo privlačni dvema ili trima osoba na jednak način.
A na koji način se karakteriše - fatalnost?
Rekla bih kako je to reč koja se često upotrebljava u pesmama, pričama, a tek u filmovima je posebna tema.. Fatalnost u filmovima se koristi u takvoj neracionalnoj meri kao da je nešto što vrlo često srećemo u sopstvenom životu. detaljnije »
Deca često vole da ispituju starije zašto je ovo ovako, a ono onako. U jednostavnom dečijem umu mnoge stvari iz sveta odraslih nisu logične. Iako sam suviše mator da bih bio dete zadržao sam tu dečju osobinu i često postavljam sebi pitanja.
Na primer, zašto žene ne mogu da stave maskaru zatvorenih usta? Imate li odgovor na ovo pitanje?
Zašto padobranci nose kacige? Zar misle da će ih ona zaštititi ukoliko se padobran ne otvori? Kaciga padobranca ima za cilj da sačuva glavu, odnosno mozak. Taj isti mozak ne može da shvati da bi u slučaju da padobran zakaže verovatno samo kaciga ostala čitava jer bi je sačuvalo telo padobranca. detaljnije »
